Кратак историјат и рад Канцеларије

Република Српска формирала је 1992. године Државну комисију за размјену ратних заробљеника, док су при командама корпуса ВРС дјеловале комисије за размјену ратних заробљеника. Ове Комисије су 1. априла 1996. године интегрисане у Државну комисију за размејну ратних заробљеника.

Рат у БиХ окончан је са 25.000 до 30.000 несталих особа на све три стране у сукобу. У Републици Српској евидентирано је 5.180 несталих, од чега 2.635 цивила и 2.515 припадника Војске Републике Српске.

Државна комисија наслиједила је 322 неидентификована тијела добијена у размјенама у току рата. Због незадовољства брзином ријешавања судбине заробљених и несталих лица, на захтјев породица, 19. новембра 1996. године, одлуком број 02-1315/96, Влада Републике Српске је формирала Државну комисију за размјену ратних заробљеника и несталих лица и дефинисала њен мандат.  За предсједника је именован Јово Росић - који је на тој дужности остао све до 13. марта 2001. године - док су за чланове изабрани: Гостимир Иванковић, Милан Богданић, Горан Крчмар, Милан Иванчевић и Мирославка Јокановић.

Рјешењем о измјени, број 0/00-012-609/2-98, од 18. марта 1998. године, Влада Републике Српске за сталне чланове Државне комисије, осим поменутих, именовала и Синишу Карана и Драгана Уљаревића.
Због бројних нерјешених случајева на подручју овог града, годину дана касније, 12. марта, рјешењем под бројем 02/1-020-604/99 формирана је Поткомисија за Сарајево у коју су именовани: као предсједник, Милан Богданић и чланови: Слободан Авлијаш, Слободан Шкрба и Момчило Шкиљевић. Поткомисија је постојала до 2003. године.

Поменимо и то да је Комисија, на инсистирање Канцеларије високог представника, промијенила назив тако што је из њеног имена избрисана ријеч државна. Истовремено, формирањем Федералне комисије за тражење несталих није стављена ван снаге одлука о формирању Државне комисије за нестала и заробљена лица БиХ сто је, донедавно, служило за манипулацију проблемом несталих на подручју БиХ.
Одлуком број 02/1-020-403/01, 13. марта 2001. године, Влада Српске на мјесто предсједника Комисије за тражење несталих и заробљених лица Републике Српске именовала Недељка Митровића из категорије породица погинулих и несталих, јер су то захтијевали њихови представници.

Ту ће остати до 22. маја 2003. године, односно до преименовања Комисије у Канцеларију за тражење несталих и заробљених лица, одлуком број 02/1-020-389/03. Тада је на мјесто директора именован Александар Радета. Актуелни директор Канцеларије Милан Богданић, на то мјесто је дошао 25. октобра 2004. године.

У Канцеларији је тренутно запослено 14 службеника органозованих по одјељењима, и то:

Одјељење у Бањалуци:
Милан Богданић - директор Канцеларије
Радета Александар, дипл.правник - секретар Канцеларије
Милан Иванчевић - оперативни радник
Горан Крчмар - оперативни радник
Марић Милко, дипл.маш.инж. - службеник
Драгана Гвозденац - службеник
Мирославка Јокановић - благајник
Врањеш Мирослав - возач
Веселиновић Славиша - возач/обезбјеђење

Одјељење Добоју - Петровић Владо, оперативни радник

Одјељење у Источном Сарајеву:
Шкрба Слободан - оперативни радник
Мирјана Драшковић - службеник

Одјељење у Невесињу:
Милослав Муратовић - оперативни радник
Стојанка Буквић - службеник

Крајем 2004. године, на захтјев породица, донесен је Закон о несталим особама БиХ, послије чега је, опет на инсистирање породица погинулих и несталих, почео процес којим је предвиђено поред осталог успостављање Института за нестале особе БиХ. На основу члана 14. Споразума о преузимању улоге суоснивача Инситута за нестале особе БиХ, између Савјета министара БиХ  и Међународне комисије за нестале особе, Закона о несталим лицима БиХ, и на основу цлана 2. тацка 14 и члана 34 став 2. Закона о Влади Републике Српске, Влада Српске је 29. јуна 2006. године донијела Одлуку о преносу надлежности Канцеларије за тражење несталих и заробљених лица Републике Српске на Институт за нестале особе БиХ.

Овом Одлуком, Влада је у потпуности поштовала Протокол о формирању Института, који предвиђа да се шест мјесеци пошто он ступи на снагу донесе одлука о преносу надлежности у пословима тражења несталих са ентитетских органа на Институт. Ова одлука ступила је на снагу три мјесеца по њеном доношењу, односно 1. октобра.

Због чињенице да Институт није заживио у предвиђеном року због кашњења у именовању Управног и Надзорног одбора, Влада Републике Српске је донијела Одлуку о допуни Одлуке којом је обезбјеђен континуитет у раду Канцеларије. Она је финансијски обезбјеђена до краја 2006. године док ће њен рад у 2007. години бити финансиран из буџетских резерви до потпуног заживљавања Института за нестале особе БиХ.

ОРГАНИЗАЦИЈА

Унутрашња организација Канцеларије прилагођена је потребама на терену. Тако, поред сједишта Канцеларије у Бањој Луци, која покрива западнокрајишко, средњобосанско, озренско и подручје Посавине, постоји и одјељење Канцеларије у Источном Сарајеву које покрива федерално Сарајево, горњи ток ријеке Босне, долину Лашве, Подриње и романијско-нишићку висораван. Једно одјељење Канцеларије покрива подручје Херцеговине.
Канцеларија располаже објектима за привремено похрањивање ексхумираних тијела, обдукцију и идентификацију у Бањој Луци, Источном Сарајеву и Невесињу. Постојећа организација, уз крајњу посвећеност послу службеника Канцеларије, обезбјеђује провођење планираних задатака. У процесу идентификације Канцеларија има подршку лабараторије за ДНК анализу Међународне комисије за нестала лица.

МЕТОДОЛОГИЈА

Под покровитељством Канцеларије високог представника, потписани су Бањалучки и Сарајевски споразум, којим је утврђена методологија и процедура рада ентитетских комисија.
Законом о несталим особама БиХ прецизирано је сљедеће:
"..Нестала особа је особа чија породица нема вијести о њему или њој или је пријављена на основу поузданих информација као особа чија судбина није разјашњена усљед оружаног сукоба који се догодио на територији бивше Југославије. Закон се односи на особе које су нестале у периоду од 30. априла 1991. до 14. фебруара 1996. године.."
Методологија истраживања судбине несталог лица подразумијева ангажовање свих надлежних органа и институција, које се баве истраживањем, документовањем и процесуирањем ратног злочина, али и оних који се баве хуманитарним послом.
Мисли се на министарства унутрашњих послова и одбране, војске, обавјештајних органа и служби, Службе тражења Црвеног крста и Међународног комитета Црвеног крста, као и судских органа у смислу прикупљању информација о потенцијалним гробницама, као и околностима страдања одређене особе и уступања истих на кориштење Канцеларији.
Након добијене информације, Канцеларија у присуству представника Међународне комисије за нестале особе, као посматрача, извиђа микролокације потенцијалне гробнице и врши процјене у вези организације ексхумације.
Другим ријечима, обављају се сви послови значајни за планирање и организовање ексхумација (провјерава се да ли има мина заосталих из рата, безбједоносно стање, у каквом су стању прилазни путеви, насељеност, врста земљишта, начин ексхумације, неопходна подршка стручњака - спелеолози, машине...).
Потом се обавјештава надлежно тужиластво Српске, које на основу добијених података обавјештава судију за претходни поступак. Он доноси наредбу за ексхумацију и обдукцију ексхумираних тијела коју проводи надлежно тужилаштво.
У вршењу ексхумације, као судско - истражне радње, поред службеника Канцеларије, ангажују се и антрополог, вјештак судске медицине, криминалистички техничар и инспектор Министарства унутрашњих послова Српске, док се, по потреби, ангажују деминери, спелеолози, стручњаци из других области, тешка механизација.
У складу са поменутим споразумима, ексхумацију прати представник Међународне комисије за нестале особе и представник Федералне комисије за нестала лица.
Обдукцију обавља вјештак судске медицине по наредби надлежног тужиоца. Тада се реконструишу скелетни остаци, утврђују повреде као и узрок, начин смрти и сажињава одговарајућа документација.
Послије обдукције, у присуству чланова најуже породице, идентификацију обавља надлежно тужилаштво у присуству вјештака судске медицине.
Цијели посао, од екахумације, преко идентификације, испраћаја и предаје тијела породицама, планира и организује Канцеларија, о чему се формира потребна документација и евиденција.
Све што се дешава праћено је аналитичким пословима, с циљем ажурирања листе несталих лица и уступањем расположиве документације надлежним органима на даље коришћење.

ПРОБЛЕМИ У ПРОЦЕСУ ТРАЖЕЊА

Један од највећих проблема у процесу тражења несталих је недостатак информација о локацијама гробница са посмртним остацима несталих лица, што се одразило на број ријешених случајева, који је из годину у годину све мањи.
Тако је до 2000. године просјек годишњих ексхумација био 417 тијела, а од 2000. до 2004. године он је смањен на 232. У 2004. години пронађена су 146 тијела, прошле тек 91, а у 2006. години 149.
Ако би се овако наставило, процес тразења несталих би досао у потпуну блокаду, јер све је већи број предвизита и неуспјелих ексхумација.
Изостала је системска подршка овом процесу од стране надлежних органа и институција, надлежних да оперативно истражују информације о потенцијалним гробницама, провјере њихову вјеродстојност и уступање Канцеларији на кориштење.
У пракси до података о гробницама долазе њени службеници, иако нису овлашћени за спровођење истрага и узимања изјава од свједока.
На све поменуто указује се годинама. У 2006. години дошло је до унапређења процеса тражења и до квалитетније документације за потребе тужилаштава и суда.
Исто тако, изостало је спровођење Закона о несталим особама БиХ у дијелу који обавезује све потенцијалне изворе података који имају сазнања о судбини несталих лица и локацијама гробница да их уступе породицама и надлежним органима на кориштење.
Такође, проблемом несталих се манипулише у дневно-политичке сврхе и то на начин да се број жртава другог народа умањи, а властити губици увећају, што овај процес чини још сложенијим.
С обзиром на чињеницу да је највећи број несталих особа жртве грубих кршења људских права и ратних конвенција, извршилац је предузео мјере на измјештању гробница, с циљем прикривања трагова. То је, у највећој, мјери, дјело самих извршилаца злочина.

ДНК АНАЛИЗА

Пошто је послије деценију и више готово немогуће посмртне остатке идентификовати класичном методом, ДНК анализа је од тужилаштва прихваћена као основни метод утврђивања идентитета.
С тим у вези са свих ексхумираних тијела узети су коштани узорци, али да би се извршило подударање од чланова породица несталих, потребно је узети крвне узорке. На терену крвне узорке прикупљају мобилни тимови Међународне комисије за нестале особе БиХ (телефон мобилног тима у Бањалуци: 051/215-251, у Тузли: 035/228-830).
Судбина одређеног броја несталих лица из мандата Канцеларије везана је и за подручје Хрватске, Србије и Црне Горе.
Током 2005. године надлежни из Хрватске ушли су у заједнички пројекат ДНК, што је омогућило да се ДНК крвних узорака породица које живе у БиХ мечирају са издвојеним ДНК профилима из коштаних узорака несталих лица у Хрватској. Што се тиче Србије и Црне Горе, лабораторије које се тамо налазе већ се налазе у систему Међународне комисије за нестале.

САРАДЊА

Са надлежнима у, тада Србији и Црној Гори, и Хрватској потписани су Амстердамски и Неумски споразум, док је у припреми међудржавни протокол за рјешавање проблема несталих лица између БиХ и Хрватске, за који је задужена Радна група Савјета министара БиХ. Споразум већ постоји са Србијом и Црном Гором.
И поред потписаног, сарадња са Републиком Хрватском се одвија само у дијелу примопредаје идентификованих тијела, као и мониторинга приликом ексхумација на територији ових држава.
Хрватски Владин уред за заробљене и нестале и жупанијска тужилаштва нису изразили спремност да ексхумирају тијела или пак узму коштане узорке за ДНК из тзв. "заједничких гробница" са тијела за које чланови породица већ 10 година знају по основу добијених протокола, што представља најдрастичније кршење људских права.
То образлажу немогућим, јер су тијела у такозваним заједничким гробницама па, како тврде, постоји могућност замјене.
Од Канцеларије и породица се тражи да сачекају да гробнице, за које су заинтересовани, дођу на ред по предвиђеном плану.

ПОДРШКА У РАДУ КАНЦЕЛАРИЈИ

Поред финансијске помоћи коју јој је пружила Влада Републике Српске, најзначајнији допринос у раду Канцеларије пружила је Међународна комисија за нестале особе (материјално-техничку, организациону као и помоћ у деминирању терена). Ипак најзначајније је поменути да се процес идентификације не би могао одвијати без помоћи лабараторије за ДНК ИЦМП-а.
Помоћ је дошла и од Међународног комитета Црвеног крста, прије свега, кроз књигу несталих МКЦК у БиХ, материјално техничку помоћ (возила, рачунаре, опрему..), рад Радне групе, која се одржавала под њиховим покровитељством, пројект књиге фотографија и Анте-мортен базу података. Велику подршку у процесу тражења Канцеларија је добила од удружења породица несталих.
Не треба изоставити ни помоћ Службе тражења Црвеног крста Републике Српске, припаднике међународних мировних снага, Канцеларију високог представника који су у почетку директно били укључени у овај процес.

ИНСТИТУТ ЗА НЕСТАЛЕ ОСОБЕ БиХ

У складу са Законом о несталим особама БиХ, у Парламентарној скупштини БиХ крајем 2005. године усвојен је Протокол о оснивању Института за нестале особе БиХ. Њиме је предвиђено да се рјешавање судбине несталих лица са ентитетског пренесе на ниво БиХ.
Формирање јединствене базе података несталих лица, која мора бити потврђена, у пракси би требало да значи и удаљавање од политизације у овом процесу.
С обзиром на реформу у области правосуђа, одбране и унутрашњих послова, за очекивати је да Институт за нестале особе брзе добија информације о судбини несталих лица. На овај начин, односно изједначавањем стандарда у рјешавању судбине несталих, биће избјегнута свака дискриминација жртава и изједначен њихов статус. Између осталог, и на кривичном гоњењу извршилаца злочина.
Предвиђено је да ентитеске владе издвајају исту суму новцу, коју су и до сада издвајале за ове потребе, као и да Институт запошљава 17 Бошњака, 12 Срба и седморо Хрвата...
У децембру ове године именовани су чланови Надзорног одбора Инситута а очекује се именовање и чланова Управног одбора ове институције на нивоу БиХ.
Ваља напоменути да су, претходно, ентитетске владе донијеле одлуке о преносу надлечности органа за тражење несталих на ниво БиХ.
Институт још није профункционисао у правом смислу те ријечи.